Prava i beneficije

Lišavanje poslovne sposobnosti

  • Broj pregleda: 959

Poštovanje osnovnih ljudskih prava, zagarantovanih Ustavom Republike Srbije, predstavlja "conditio sine qua non" (uslov bez koga se ne može) dostojanstvenog života svake individue koja živi na teritoriji naše zemlje. Stoga se strogo zabranjuje vršenje svakog oblika (posredne ili neposredne) diskriminacije pojedinaca po osnovu bilo kog ličnog svojstva- npr. pola, starosti, kulturnog ili etničkog porekla, veroispovesti, seksualne orijentacije, imovinskog stanja, političkih i drugih ubeđenja, stepena obrazovanja, kao i postojanja psihičkog i/ili fizičkog invaliditeta (Ustav Republike Srbije). Jedno od osnovnih ljudskih prava, jeste i pravo na poslovnu sposobnost, koja se u Srbiji stiče navršetkom 18. godine života tj. sticanjem punoletstva.

Saglasno pomenutoj Ustavnoj odredbi, u Srbiji se svaka punoletna osoba, automatski smatra sposobnom da svojim radnjama i izjavama volje preuzima sve pravne radnje (prava i/ili obaveze), samostalno donoseći odluke od značaja za svakodnevni život- npr. da da pristanak za svoje lečenje, sklopi brak, donese odluku o priznavanju očinstva ili materinstva, izabere gde će živeti, kako će raspolagati svojom imovinom, da li će podići kredit, zasnovati radni odnos, kandidovati se i/ili glasati na izborima i sl. Mada ograničavanje poslovne sposobnosti punoletnim licima nije predviđeno Ustavom Republike Srbije, aktuelno zakonodavstvo naše zemlje propisuje mogućnost lišavanja punoletnih lica poslovne sposobnosti po sudskoj odluci, smatrajući je krajnje restriktivnom merom, čiju primenu treba izbegavati kad god je to moguće.

Ovde je važno istaći postojanje razlike između poslovne sposobnosti i pravne sposobnosti. Dok poslovna sposobnost pripada isključivo punoletnim osobama, svako "lice ima pravnu sposobnost"(Ustav Republike Srbije, čl. 37 st.1)- ona se stiče rođenjem, a gubi smrću. Tako na primer i dete/maloletno lice može posedovati nepokretnu imovinu (pravo vlasništva direktno proizilazi iz pravne sposobnosti), ali dok ne postane punoletno/poslovno sposobno, tom imovinom ne može upravljati, već će to umesto njega činiti njegovi roditelji/zakonski zastupnici.

U slučaju da kod punoletnog lica postoje bolesti ili smetnje u psiho-fizičkom razvoju usled kojih "nije sposobno za normalno rasuđivanje te zbog toga nije u stanju da se samo o sebi stara i o zaštiti svojih prava i interesa može biti potpuno lišeno poslovne sposobnosti" ("Porodični zakon" čl. 146, st.1), čime se osoba koja je potpuno lišena poslovne sposobnosti u pravnom smislu izjednačava sa licem koje nije navršilo 14 godina života. Samim tim osoba koja je potpuno lišena poslovne sposobnosti, ne može samostalno preduzeti nikakve radnje koje izazivaju pravne posledice, već umesto nje to čini njen staratelj.

Ukoliko punoletna osoba koja usled "bolesti ili smetnji u psiho-fizičkom razvoju svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena prava ili interese i interese drugih lica" ("Porodični zakon" čl. 147, st.1), sud donosi odluku o delimičnom lišavanju poslovne sposobnosti u kojoj se tačno izriče koje pravne poslove konkretna osoba može preduzeti samostalno (bez konsultovanja staratelja), a koje će odluke (umesto nje) donositi njen zakonski zastupnik.

O potrebi da se konkretno lice liši poslovne sposobnosti, odlučuje isključivo sud u hitnom vanparničnom postupku koji se pokreće i vodi po službenoj dužnosti "kao i na predlog organa starateljstva, bračnog druga, vanbračnog partnera, deteta ili roditelja osobe koju treba lišiti poslovne sposobnosti" ("Zakon o vanparničnom postupku" čl. 32 st. 1). Postupak se pokreće i po predlogu dede, babe, brata, sestre, kao i unuka, ukoliko osoba koju treba lišiti poslovne sposobnosti i lice koje podnosi predlog žive u zajedničkom porodičnom domaćinstvu. Centar za socijalni rad, kao organ starateljstva ima mogućnost da osobi čija se poslovna sposobnost preispituje, tokom trajanja ovog postupka postavi privremenog staratelja, a sve u cilju zaštite najboljih interesa lica prema kome se vodi postupak ("Zakon o vanparničnom postupku", "Porodični zakon").

Odluku o lišavanju poslovne sposobnosti, sud donosi na osnovu medicinskog veštačenja u kome mišljenje moraju dati najmanje dva lekara odgovarajućih specijalnosti, relevantne medicinske dokumentacije, iskaza dobijenih od podnosioca zahteva, privremenog staratelja, izjave same osobe čija se poslovna sposobnost preispituje, kao i svih drugih lica koja mogu dati značajne informacije o njenom životu. Sud može odustati od saslušanja lica čija se poslovna sposobnost preispituje "samo ako bi to moglo da bude štetno po njegovo zdravlje ili ako saslušanje uopšte nije moguće s obzirom na duševno ili fizičko stanje tog lica" ("Zakon o vanparničnom postupku" čl. 36 st. 3).

U sudskom rešenju o lišavanju pojedinca poslovne sposobnosti, obavezno se određuje rok od najduže tri godine u okviru koga se mora izvršiti preispitivanje da li razlozi zbog kojih je došlo do lišavanja poslovne sposobnosti i dalje postoje, odnosno da li su se stekli uslovi za vraćanje poslovne sposobnosti. Dosadašnje iskustvo, nažalost pokazuje da za osobe lišene poslovne sposobnosti, pomenuta odreba o preispitivanju sudske odluke nema veliki značaj, budući da su u praksi u našoj zemlji slučajevi vraćanja poslovne sposobnosti skoro zanemarljivi iznoseći oko 0,1- 0,2% od ukupnog broja donetih rešenja (Beker, Milošević, 2016,Novaković, Jovanović, 2013).

Kada sudska odluka o lišavanju poslovne sposobnosti postane pravosnažna, sud je dostavlja organu starateljstva, koji je dužan da u roku od 30 dana od dana prijema sudske odluke postavi staratelja. Podatak o gubitku/ograničavanju poslovne sposobnosti se upisuje u matičnu knjigu rođenih. Ukoliko osoba lišena poslovne sposobnosti u svom vlasništvu poseduje nešto od nepokretne imovine, odluka o lišavanju poslovne sposobnosti upisuje se i u javni registar prava na nepokretnosti ("Zakon o vanparničnom postupku").

Uprkos sve češćem proklamovanju da postojanje invaliditeta nikada ne sme da bude osnovni razlog pokretanja postupka za lišavanje poslovne sposobnosti ("Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom") dosadašnje iskustvo iz prakse pokazuje da neretko samo postojanje invalidnosti (u najvećem broju slučajeva intelektualnih ili psihosocijalnih teškoća) predstavlja ključni povod za pokretanje postupka za lišavanje poslovne sposobnosti. To potvrđuju i rezultati najnovijeg istraživanja, pokazujući da čak 40% lica koja su lišena poslovne sposobnosti čine osobe sa intelektualnim poteškoćama (Beker, Milošević, 2016). U isto vreme sudskim odlukama za lišenje poslovne sposobnosti i dalje se kao osnovni argumenti navode "neodređeni razlozi poput "zbog bolesti" ili "zbog smetnji u razvoju", pri čemu se osobe o kojima se odlučuje i ne pozivaju već se samo pregleda njihova medicinska dokumentacija dok se mogućnost" da se veštačenje obavi bez prisustva sudije" (Beker, Milošević, 2016:24) često koristi u praksi. Tako na primer, prema podacima Evropskog suda za ljudska prava, sud u čak "77,26% slučajeva ili nije saslušao stranku ili je odustao od saslušanja stranke 12,58%" (Novakoić, Jovanović, 2013:41), čime se automatski krši jedno od osnovnih ljudskih prava-pravo pojedinca da iznese lično mišljenje o pitanjima važnim za svoju budućnost.

Izbor staratelja koji će štititi prava i interese osobe koja je lišena poslovne sposobnosti, predstavlja još jedno područje u kome dolazi do diskriminacije osoba čija se poslovna sposobnost preispituje. Tako i pored zakonske obaveze suda da licu protiv koga je pokrenut postupak lišavanja poslovne sposobnosti, pruži mogućnost da iznese lični stav o tome koga bi želelo za staraoca, većina njih ostaje uskraćena za ovo pravo, prvenstveno zbog raspostranjenosti uverenja da ova lica nisu sposobna da u ovoj oblasti načine racionalan izbor ("Starateljstvo i ljudska prava u Srbiji-Analiza pravnog uređenja i prakse starateljstva u Srbiji", 2006).

Ovde je važno naglasiti da u aktuelnom zakonodavstvu Srbije ne postoji alternativa lišavanju poslovne sposobnosti, što opravdano možemo smatrati jednim od uzroka česte primene ovog pravnog instiuta prema osobama sa invaliditetom koje žive u Srbiji. Zbog toga je preporučljivo da se kada je god to moguće osoba sa invaliditetom (samo) delimično liši poslovne sposobnosti, čime joj se ostavlja mogućnost da shodno svojim očuvanim potencijalima (uz podršku/pomoć staratelja) dostojanstveno i što samostalnije odlučuje o vlastitom životu. Nažalost, dosadašnje iskustvo pokazuje da se pomenuti pravni institut u Srbiji veoma retko primenjuje, čineći samo"oko 5% slučajeva lišavanja poslovne sposobnosti". U isto vreme nužno je pre podnošenja zahteva za pokretanje sudskog postupka preispitivanja/oduzimanja poslovne sposobnosti osobe sa invaliditetom, dobro razmotriti sve mogućnosti za njegovo izbegavanje/prolongiranje, kao i motive njegovog pokretanja. Pokazalo se naime, da su roditelji (mladih) osoba sa invaliditetom veoma često nedovoljno informisani o svim pravnim posledicama koje lišavanje poslovne sposobnosti za sobom povlači, usled čega se neretko ovaj pravni institut primenjuje i neselektivno, iz najboljih namera, kako bi se mlada (možda još i emocionalno neformirana) osoba sa invaliditetom "poštedela nepotrebne" brige, odnosno odgovornosti, čime se zapravo automatski (p)ostavlja u pasivno-zavistan položaj.

Navedeni podaci nedvosmisleno ukazuju na visok stepen negativnih posledica koje lišavanje poslovne sposobnosti povlači za sobom, zbog čega nije začuđujuće što pojedini stručnjaci koji se bave zaštitom ljudskih prava, pomenuti pravni institut nerekto nazivaju i "građanska smrt". Naime, osobe kojima je oduzeta poslovna spospobnost ostaju uskraćene za čitav spektar osnovnih ljudskih prava, bez mogućnosti rukovođenja vlastitim životom, što se vrlo negativno odražava kako na njihovo svakodnevno funkcionisanje, tako i na kvalitet života članova njihovih porodica. Tako na primer, ukoliko se osobi sa invaliditetom lišenoj poslovne sposobnosti, za staratelja postavi roditelj, njena porodica nema mogućnost donošenja odluke ko će se o toj osobi brinuti kad aktuelni staratelj to više ne bude mogao da čini (npr. usled starosti ili bolesti), budući da o tome odlučuje organ starateljstva.

Korišćena literatura:

Beker, K., Milošević, T., (2016): Poslovna sposobnost-Sudska praksa i zakoni u Srbiji 2016. godine, Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, Beograd

Konvencija UN o pravima osoba sa invaliditetom

Novaković, U., Jovanović, V., (2013): Lišavanje poslovne sposobnosti, rehabilitacija i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, Tim za socijalno uključivanje i smanjenje i siromaštva

Zakon o vanparničnom postupku "Sl. glasnik RS" br. 25/82 i 48 "Sl. glasnik RS" br.46/95- dr. zakon 18/2005- dr. zakon 85/2012, 45/2013- dr. zakon 55/2014, 6/2015 i 106/2015- dr. zakon

Porodični zakon "Sl. glasnik RS" br. 18/2005, 72/2011-dr zakon i 6/2015

"Starateljstvo i ljudska prava u Srbiji-Analiza pravnog uređenja i prakse starateljstva u Srbiji" (2006): Mental Disability Advocacy Center

Ustav Republike Srbije "Sl. glasnik RS" br.98/2006

www.euraktiv.rs

www.napolaputa.org

www.yucom.org.rs/gradanska-smrt