Istraživanje trčanjem kroz Toskanu: lična retrospektiva

Ne mora baš sve da ide po planu. Uostalom, uglavnom i ne ide.

Gospodin Slobodan Maletić, naučni istraživač u Institutu za nuklearne nauke Vinča, koji je preko 20 godina član Veslačkog kluba “Crvena Zvezda”, a od pre sedam godina aktivno se bavi trčanjem, obratio nam se sa inicijativom za saradnju i realizaciju projekta „Istraživanje trčanjem“ koji je praćen humanitarnom akcijom podizanja svesti o osobama sa cerebralnom paralizom. 

Avantura puna neizvesnosti, praćena motivom “trčanje kao život, radi života - svi smo jednaki u različitosti“ gospodina Slobodana Maletića je počela 19.06.2024. a završila se 29.06.2024. godine.

Humanitarna akcija je imala više ciljeva:

• Nabavka više mobilnih rampi za osobe sa invaliditetom koje koriste invalidska kolica, koja bi koristila ne samo njima, već i starijim osobama i roditeljima sa malom decom,
• Za Dejana (24) iz Požege kako bi mu se olakšao da uđe u vozilo i bude prevezen od kuće do kluba, gde bi se družio sa drugarima. Nju bi mogle da koriste i ostali članovi Društva za cerebralnu i dečiju paralizu iz njegovog grada.
• Organizovanje književne večeri u okviru Nedelje solidarnosti sa osobama sa cerebralnom paralizom.

 

U nastavku Vam prenosi njegovu ličnu retrospektivu iskustva.

Ne mora baš sve da ide po planu. Uostalom, uglavnom i ne ide.

Tako je bilo i na ovom poduhvatu: trčanje bez pratnje kroz Toskanu, od jednog do drugog naselja, sa različitom dužinom deonica, po različitim konfiguracijama terena, sa nepredvidivim vremenskim uslovima,... Uglavnom, što se pre prigrli neizvesnost, lakše se sa njom i izlazi na kraj.

Jutro kao i svako drugo na ovom poduhvatu: izlazim ispred smeštaja, stavljam ranac i čini mi se da je teži nego prethodnog dana, otvaram navigaciju na telefonu i proveravam putanju, prekrstim se i krenem. Prvo neko vreme pešačim da bi se mišići razmrdali i prostrujala krv. Ubrzo mi dosadi šetnja, počinjem da trčim. Ulice su poluprazne i grad se budi. Poneki kafić već ima goste koji piju espreso, jedu pecivo i razbuđuju se na jutarnjem suncu. Pogledam ih i pomislim: „Da da, baš to mi treba, a ne ovo lomatanje po putevima i mučenje i trpljenje bolova i neizvesnost“. Ubrzo stiže i odgovor samom sebi: „Ne mlati gluposti. Sada uživaj u onome što sada radiš, koliko god bilo neprijatno, a posle ćeš još više da uživaš u opuštanju i udovoljavanju.“  Nasmejem se i nastavim da trčim. Imam preča posla od čežnje za komforom.

Ubrzo izlazim iz naselja i kreće deo rute koji je monoton. Krajolik se ne menja mnogo, ali je prilika da uživam u pejzažima Toskane. Interesantno, posmatrajući te predele, kao da se u isto i umaram i odmaram. Automobili i kamioni koji mi idu u susret podsećaju me da moram da budem fokusiran i na put, koji često nije dovoljno širok, pa i njihovo obilaženje mene nije uvek jednostavno. U toj igri opuštanja u pejzažima Toskane i fokusiranja na put, prolazim kroz manja naselja. Sve to postaje neka dinamika na etapama na ovom poduhvatu. Isto kao i saživljavanje sa bolom u ramenima od ranca, u butinama od uzbrdica i beskonačno dosadnim žuljevima, od kojih se jedan pretvorio u ranu. OK, da se ne žalim, sam sam izabrao, plus sam odgovoran za svoje postupke. Uostalom, sve je to deo jednog iskustva – ni dobro, ni loše.

Ali, šta se dešava kada stignem u novo mesto? Tumaram ulicama u potrazi za adresom na kojoj se nalazi moj smeštaj, u koji konačno i ulazim. Sledi ukusna italijanska hrana, pa malo odmora. E, a onda dolazi na red obilazak tog novog naselja i upoznavanje sa okolinom. 

Gornja rutina se ponavlja tako svaki dan. I svaki dan je ista, a opet različita. Ta malko paradoksalna situacija, gde je sve isprepletano, mi otežava formulaciju jasnog utiska. Mnogi utisci se roje i prate me, kao one pčele koje su me jurile 10-12km na deonici od Buccina do Sinalunge. Čak nisam ni siguran koji utisak bih izdovjio, pa od njega da počnem. U toj situaciji bi pomoglo kada bih mogao ponovo da prošetam mirnim uličicama Montalcina, srednjevekovnog (mada je izgleda i stariji) grada na brdu. I put kroz uličice bi me doveo do zidina grada, gde se prostire pogled na Toskanske vinograde, livade, šume i prepoznatljivo pakovanje slame u rolne. Pomislio bih: „Čoveče, pa ja sam trčao kroz te predele“. Više se i ne sećam da li je bilo teško. Rane od žuljeva i na noktima stopala kao da nisam ni imao dok sam trčao. Mada, bilo je stajanja pored puta, izuvanje, stavljanje flastera, kratka stanka, nastavak trčanja. Uh, više puta ponovljen redosled. Ali i to prođe. Ostaju smisao i motivi koji me pokreću. 

Trčanje kroz Toskanu je bilo istraživanje na više nivoa: sebe, odnosa sa okolinom, rešavanje problema u hodu, upoznavanje nove kulture, ljudi i okoline, ..., drugim rečima, mešavina raznih iskustava koja čini život, samo upakovana u dve sedmice. Odatle i dolazi prvi deo slogana „Trčanje kao život, radi života“. Drugi deo slogana se odnosi na humanitarni deo ovog projekta: podizanje svesti o osobama sa cerebralnom paralizom i sakupljanje sredstava za kupovinu mobilnih rampi. I nekako, upravo u kontekstu tog slogana se i nalaze smisao i motivi koji su me pokretali.