Čime se ponosimo

 

Dame i gospodo, Članovi Saveza za cerebralnu i dečiju paralizu Beograda, predstavnici lokalnih organizacija Saveza za cerebralnu i dečiju paralizu Srbije, predstavnici srodnih invalidsko socijalno-humanitarnih organizacija, državnih organa i institucija, prijatelji osoba sa cerebralnom i dečijom paralizom, ovom prilikom ne obraćam vam se kao dugogodišnji aktivista Republičkog saveza za CDP, već kao Ljubinka Borizovski, osoba sa invaliditetom, koja se od svog rođenja suočava sa onim što donosi cerebralna paraliza i na taj način progovaram u ime 3.700 naših članova i njihovih porodica, koje je ova organizacija svojim radom i angažovanjem uspela da drži na okupu svih ovih 50 godina.

Šta nas to drži zajedno?

Odgovor na ovo pitanje imaju oni koji znaju šta je cerebralna i dečija paraliza i na kakve prepreke mi cerebralci i naši roditelji nailazimo. Problem nastaje već sa prvim mesecima rođenja, kada roditelj počinje da shvata da sa njihovom bebom nije baš sve u redu i kada treba potražiti lek, a leka nema. Po pravilu dolazi do međusobnih optuživanja supružnika – roditelja. Najčešće se dešava da jedan od roditelja odlazi ili, u srećnijoj varijanti, opstaju krhki brakovi. Druga posledica je osiromašena porodica koja sve ulaže u rehabilitaciju invalidnog deteta, a svoju perspektivnu karijeru pretače samo u brigu o svom detetu. Predškolske ustanove, i pored svih zakonskih propisa, iznalaze opravdane i neopravdane načine da ne mešaju nazovi zdravu i „bolesnu“ decu.

Škola!

Divno đačko doba za mnoge naše članove je gorka pilula. To je, možda prvi put, kada se treba suočiti sa tim da si različit, da ti treba više vremena da savladaš nastavno gradivo, da te vršnjaci posmatraju čudno, da si učitelju, nastavniku, profesoru dodatno opterećenje, kao i to da svoje obrazovanje prilagođavaš, ne po opredeljenju, već po tome koja ti je škola najbliža i koja ima što manje stepenika.

Posao!

Kad si mukotrpno došao do nekog obrazovanja, normalno je da dobiješ posao. Ali za mnoge OSI to postaje nemoguća misija, jer konkurencija je velika a, bože moj, nema posla ni za veliki broj zdravih. Tako, veliki broj naših članova postaju socijalni slučajevi. Kad kažem socijalni slučajevi, ne mislim samo na one koji su na rubu egzistencije, već na sve one koji su se nakon takvog iskustva povukli u sebe, svoje bitisanje okrenuli samo ka svojoj porodici i uskom krugu poznanika, okruženi sa četiri zida svog doma.

Porodica!

Usled otežanog života, naši brižni roditelji postaju istrošeniji i sve nemoćniji, jer starost brzo dolazi, a oni nisu rešili neke osnovne probleme, kao ni svoju najveću brigu - šta će biti sa njihovim detetom kad njih više ne bude.

Ko je počeo da nas okuplja i kada?

Okupila nas je grupa hrabrih ljudi, roditelja i stručnjaka, koji su davne 1956. godine počeli da razmišljaju kako da javno progovore da cerebralci nisu opasni, da to stanje nije prenosivo – zarazno, da nije nasledno i da i mi umemo da mislimo, da imamo pravo da želimo, da učimo, radimo, verujemo, volimo i kvalitetno živimo. Iz tih pobuda se 11. maja 1957. godine rodilo prvo udruženje koje je vodilo brigu o deci sa cerebralnom i dečijom paralizom. Danas, posle 50 godina od formiranja, imamo konglomerat od 52 lokalne organizacija širom zemlje, koje čine Savez za cerebralnu i dečiju paralizu Srbije.

Šta nam pružaju naše organizacije?

• Kada se u porodici utvrdi da se rodilo dete sa cerebralnom paralizom, postoji makar jedna pouzdana adresa gde roditelji mogu da dobiju sve neophodne informacije i vide da oni nisu jedini kojima se desila takva nesreća, te i da svoj problem mogu da rešavaju zajedno sa sličnim porodicama.
• Na inicijativu naše organizacije, članovima se pruža podrška pri savladavanju problema sa kojima se suočavamo u obrazovanju. Pružajući nam podršku da u obrazovanju postignemo maksimalni stepen, dovelo je do toga da među našim članovima postoji veliki broj magistara i doktora nauka.
• Sve veći broj naših članova se zapošljava, bilo zbog toga što konkretno posredujemo u zapošljavanju ili zato što utičemo na zakonsku regulativu.
• Svojim aktivnostima možeom da prika žemo ono što znamo i umemo, bilo da se radi o sportu, kulturi, umetnosti, književnosti, izradi ručnih radova i dr. Imamo tri člana Udruženja književnika.
• Vodimo brigu o svim članovima, jer formiranjem široke mreže lokalnih organizacija naši aktivisti ulaze u sve domove - obilazeći i brinući i o onim najtežim, ležećim, koji zbog svog hendikepa ne mogu da učestvuju u aktivnostima.
• Uvek imamo priliku da se međusobno družimo i razmenjujemo iskustva, da upoznajući ljude sa sličnim problemima primenjujemo iskustva i osnažujemo jedni druge.

Čime se ponosimo?

• Jakom i mobilnom mrežom opštinskih, gradskih, međuopštinskih i pokrajinskih društava-udruženja i saveza koji su okupili oko 3.700 osoba sa invaliditetom, kao i troduplo veći broj članova njihovih porodica.  Aktivnostima lokalnih organizacija, koje sada ne bih posebno nabrajala ili neku od njih posebno isticala, jer svaka je specifična i svoje aktivnosti prilagođava potrebama članstva i lokalnoj sredini. Neke od njih se ističu brojem zaposlenih članova, neke sprovođenjem radionica na planu osnaživanja osoba sa invaliditetom i njihovih porodica, pojedine očvršćavaju pomoć u ostvarivanju postojećih prava ili opismenjavanju dece koja zbog hendikepa nisu mogla da pohađaju školu, dok su druge aktivne u organizaciji edukacija, realizaciji projekata, u pružanju humanitarne pomoći, vođenju kampanja, po radu klubova za članove i dr. Ipak, ono što je većini zajedničko, jeste da su postali lideri invalidskog pokreta u svom regionu.
• Osnivači smo jedine medicinske ustanove u zemlji koja se bavi rehabilitacijom osoba sa cerebralnom paralizom - Specijalne bolnice za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju, kao i što smo osnivači specijalne osnovne škole koja se bavi obrazovanjem dece sa cerebralnom paralizom, kao i inicijativom i tridesetogodišnjom kampanjom koja je doprinela tome da se formira jedina ustanova za zbrinjavanje telesnih invalida.
• Bili smo inicijatori i predlagači mnogih pravnih propisa za poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom. Između ostalog, na jednoj tribini u Pančevu iznedrila se ideja o Zakonu o sprečavanju diskriminacije nad OSI i naš član, Predrag Vukasović, magistar pravnih nauka, jedan je od autora teksta tog zakona.
• Za ponos je i to što smo gotovo uvek u organizacijama imali dovoljno kompetentno i stručno članstvo da obrazlaže i daje predloge za poboljšanje položaja osoba sa cerebralnom i dečijom paralizom i njihovih porodica.
• Ponosimo se našim članovima koji su svoje osećaje i misli pretakali u stihove i prozna dela i na taj način podstakli nas da razvijemo bogatu izdavačku delatnost kojom bi se i neke izdavačke kuće ponosile.
• Ponosni smo što smo među prvim orga- nizacijama osoba sa invaliditetom, počeli da izdajemo svoje glasilo - prvobitno „Informator“, a sada „PreOKRET“ u čijoj realizaciji isključivo učestvuju naši članovi.
• Ponosni smo na naše članstvo, jer brzo prihvata nove pristupe invalidskoj problematici, nove terminologije i tehnologije, tako da je naša republička organizacija među prvima u odnosu na srodne organizacije počela da primenjuje kompjutersku opremu, a prva je počela da vodi elektronsku evidenciju članstva koristeći postojeću bogatu bazu podataka.
• Ponosni smo što radimo neke stvari koje ne rade druge invalidske organizacije, kao recimo to da da svake godine organizujemo klimatski oporavak za oko 300 naših članova.
• Ponosni smo i na našu „Nedelju solidarnosti sa osobama sa cerebralnom i dečijom paralizom“ povodom koje se u prvoj nedelji oktobra, kroz razne oblike aktivnosti u celoj Srbiji govori o potrebama, problemima i dostignućima naših članova. Želim da istaknem da smo za mnoge naše uspehe imali podršku države i društvene zajednice. Ali i pored toga, mnoga pitanja ostala su nerešena. Nabrojaću samo poneka koja su tiču invalidnosti naših članova, kao što je nerešen invalidski status, primena pojedinih zakonskih propisa, kao recimo uvećana tuđa nega i pomoć, zatim ostvarivanje prava na ortopedska pomagala, problemi u obrazovanju i zapošljavanju, formiranje alternativnih servisa za pomoć osoba sa invaliditetom, jačanje kapaciteta naših porodica, kao i nedostatke ustanove za trajni smeštaj naših članova sa najtežim oštećenjima kod kojih je izražen fizičko-mentalni hendikep. Za kraj ovog obraćanja želela bih da naglasim da je naša organizacija zašla u neke zrele godine i da imamo dovoljno snage i mudrosti da vodimo akcije kojima ćemo uticati na podizanje kvaliteta života našeg.

Zašto sam se ja učlanila u Društvo za cerebralnu paralizu Novi Beograd?

Zato što sam od učlanjenja okružena ljudima koji imaju puno problema i teškoća da vode normalan život dostojan čoveka, ali su uvek prepuni optimizma i pozitivnog prkosa, spremni da sami rešavaju svoje probleme. Doživljavali su naši članovi mnoga razočarenja i nerazumevanja, mnoga su nam prava sužavana u prvim naletima stabilizacije i štednje, ali mi smo nalazili izlaze. Kada nam je ukinuto pravo na besplatan klimatski opravak, reorganizovali smo se tako tako što ipak svake godine idemo na more, iako je nekadašnja grupa od 1.000 članova, smanjena na oko 300 učesnika. Rekli su nam da ne organizujemo naša tradicionalna druženja, jer se tu navodno bespotrebno jede i pije, a nisu shvatili da je to jedina prilika za veliki broj naših članova da izađu iz svojih kuća. Ne znam zašto su nam rekli da cerebralci ne mogu da učestvuju na takmičenju za Euro song, ali, nema veze, mi smo osmislili svoj song „ZLATNI GLAS“ i zapevali smo. Jer mi smo najbolji i najlepši!

ŽIVELI! VIDIMO SE NA 100-GODIŠNjICI

• Prethodna
• Sledeća